А да ли је заиста народ био и упитан за мишљење?! И ако јесте, како то да се за пар година песма грађана тог краја могла тек тако, за ноћ, променити? Песма је преиначена, ко се сећао старе верзије или је ћутао или је био за свагда ућуткан, а име младог и прогнаног владара могло се споменути само у ласцивним поклицима попут оног: ПЕРУ О БАНДЕРУ!
Нове власти педесет година у континуитету, по уџбеницима по којима су училе млађе генерације, по квазинаучним скуповима, у радовима нарученим од стране партијског руководства, кривиле су Краља Петра за све и свашта. Како је побегао, оставио народ и отишао, како не само да је побегао него је са собом однео товаре злата па са истим купује луксузан живот у емиграцији, како му је и то мало па исту емиграцију користи како би спремао антидржавне терористичке акције... Па су га називали и пијанцем, пробисветом, писали о његовим унутарпородичним свађама... А све то требало је да оправда оно што је урађено још 1943, па 1945, па 1947. Краљу су забранили повратак у земљу, па су једнопартијском скупштином укинули монархију, потом свим члановима Дома Карађорђевог одузели грађанска права и имовину. Чак је и двогодишњи Престолонаследник проглашен народним непријатељем. Све ово је урађено без воље народне и без милости Божије. За милост Божију се подразумева да нису хајали, јер како би хајали кад су Бога већ били убили (ко не верује нек оде на двор да види куполу Краљевске цркве). А народ, народ је ћутао. И ћути ево већ више од седамдесет година.
У међувремену, неко је неком рекао да у ствари већина злата и није однета из земље, а и оно што је однето је враћено још у време Тита. Али, ни данас као ни пре, ником изгледа није стало да ствар подробније испита, и да оних десет џакова у Народној Банци буде коначно отворено, па да се види шта тамо има. А неколико сандука са личним предметима чланова Краљевске породице се, ето случајно, загубило у депоу Народног музеја. Да се Власи не досете!
Пад комунистичког режима се са радошћу ишчекивао, али као да је свака радост нестала, кад смо схватили да смо можда преживели комунисте, али не и децу комунизма. Данас, као да опет ћутимо. И старци, а некад ослободиоци и зликовци сопственог народа, ћуте и не желе да кажу где је гроб Краљевог министра војног и наченика генералштаба, не би ли се и тај детаљ некако уклопио у причу свеопштег заборава. А ако се то већ не зна, зар смемо и да питамо или да помислимо да би Краља коме смо ћутањем пљунули у лице, после четри деценије постхумног изгнанства можда ипак требало да вратимо у земљу. И да ли би био ред да Његовом сину и наследнику Круне Петрове, али и Немањине, вратимо кућу коју је баш за Њега подигао Његов деда, да може да каже да је бар ту домаћин, да је бар ту свој на своме.
Ћутање генерација о неправди коју смо као народ нанели једном младом човеку који није имао кад да дâ неки свој допринос земљи, који је пометен и усисан заједно са земљом на чијем је челу био, како то рече један историчар у вртлогу британске политике, јесте неправда и срамота нас самих.
Верујући у Дан вечног сусрета свих са свима, хипотетички постављамо питање: Да ли ћемо смети да се погледамо у очи са Краљем изгнаником до данашњег дана? Како не бисмо и тад заћутали и оборили поглед и пред Њим али и пред Његовим и нашим прецима, решени да на ова питања макар покушамо да дамо икакав одговор, и тиме прекинемо вишедеценијску традицију ћутања и самим тим победимо заборав, Удружење Краљевина Србија, које је под патронатом сина Блаженопочившег Краља Петра Другог, ЊКВ Престолонаследника Александра, окупило је младе генерације којима је или некад неко можда шапнуо за истину о Краљу, или су саме схватиле да прича која се ткала на рачун Краља и монархије и није баш најлогичнија.
Зато донекле стоји она крилатица комуниста с краја Другог рата- Народ се пита! Па да коначно питамо народ: да ли жели Краља или не. Допустимо му по први пут да буде питан и да на исто да одговор. Уверени смо да је, ако нас памћење и не служи баш најбоље, у нашем генетском коду свакако уписана Краљевина Србија. Али, и рацио нас још добро служи, па и ако се осврнемо око себе, видећемо да оним државама чији монарси нису имали несрећну субину Петра Другог, можемо на неки начин завидети. А зашто бисмо им завидели, кад у исту породицу народа можемо да спадамо, само ако се сетимо онога што смо дуго имали, а на кратко изгубили.
Желећи да се исправи неправда нанета Краљу Петру, али не само Њему него и Његовом сину, Престолонаследнику Александру Другом, као и свим Њиховим прецима и претечама на трону српске државе, радимо и радићемо да се поново нашом земљом заори онај поклич са којим су наши дедови умирали. Тим истим покличем Вас у име Удружења које водим и у своје лично име све од срца поздрављам:
ЖИВЕО КРАЉ!
Хвала Вам.
